Poremećaji pigmentacije

0
1327

Melanin se stvara u melanocitima u bazalnom sloju epiderma. Njemu prethodi stvaranje aminotirozinske kiseline koja polako prelazi putem tirozinaze u dihidroxyphenylalamin (DOPA) a razvijaju se i dalji hemijski procesi do stvaranja melanina. Na ovaj proces mogu da utiču i spolj ni faktori kao na primer: izlaganje suncu, toploti, traumi, zatim jonizirajuća zračenja, teški metali i promene u kiseoniku.

Sve se ovo ispoljava u hiperpigmentaciji ili hipopigmentaciji. Lokalna trauma može da privremeno ili stalno razori melanocite uzrokujući hipopigmentaciju, a nekada sa hiperpigrnentacijom okoline kao što se to viđa kod ekcema i dermatitisa. Od unutrašnjih uticaja dolazi u obzir melanocitni stimulirajući hormon (MSH) iz hipofize koji se povećava u trudnoći i u stanjima u kojima postoji nedovoljno lučenje hidrokortizona od strane korteksa nadbubrežne žlezde. Melatonin, pinealni hormon, reguliše pigmentnu disperziju i agregaciju.

Drugi poremećaji pigmentacije nastaju iod izlaganja egzogenim pigmentima kao naprimer: karotenemia, argvria i taloženje drugih metala. Neki endogeni poremećaji pigmenta su povezani sa metaboličkim supstancama, uključujući tu hemosiderin (gvožđe),merkaptoni, homogentizinska kiselina, žučnipigmenti i karotini.

Klasifikacija


Poremećaji pigmenta se mogu klasifikovati kao primarni ili sekundarni ili kao hiperpigmentacija ili hipopigmentacija.

A. Primarni poremećaji pigmenta: u obzir dolaze nevoidi ili kongenitalni poremećaji,a tu spadaju i pigmentisani nevusi. Zatimmongoloidne pege i inkontinirajući pigmenti,vitiligo i albinizam. Vitiligo se smatra genetički predodređenom pigmentacijom u komesu inhibirani melanociti predstavljeni u promenjenim predelima. Albinizam, parcijalni ilitotalni, javlja se kao genetski predodređen.Piebaldizam, što je, u stvari, lokalizovana hipomelanoza jeste autosomno dominantnostanje.

B. Sekundarni poremećaji pigmenta: hiper ili hipopigmentacija može da se javi posle preteranog izlaganja sunčevim zracima ilitoploti ili se javlja kao rezultat ekskorijacijeili direktne fizičke povrede. Hiperpigmentacija se javlja u arsenskih melanoza ili zajednosa Addisonovim oboljenjem. Od kliničkogznačaja su sledeći poremećaji:
1. Chloasma (melasma) — To je u suštini nevoidni poremećaj, koji se javlja kaohiperpdgmentaaija na licu. Često je udruženasa prevelikom normalnom pigmentacijomkao npr. u aksili, linei albi, preponi i okobradavice. Često se sreće za vreme trudnoćekao rezultat stimulativnog dejstva MSH.Oralna kontraceptivna sredstva mogu da dovedu do chloasme.
2. Berloekova hiperpigmentacija se može isprovocirati hipersenzitivnošću na ulje uparfemu, pa je ovo potrebno izbegavati kadagod je to moguće.
3. Leukoderma ili sekundarna depigmentacija može da komplikuje atopični dermatitis, lichen planus, psoriazu, alopeciu areatu,lichen simplex chronicus, a i takva sistemnastanja kao što je miksedem, tireotoksikoza,lues i toksemia. Javlja se i posle lokalne povrede kože, ili može da komplikuje dermatitis nastao usled izlaganja dejstvu zlata iliarsena. Antioksidirajuća sredstva, kao npr.monobenzvl eter hydroquinon dovode do pojave leukoderme, i to prilikom nošenja gumenih rukavica itd. i najčešće se javlja u Crnaca.
4. Ephelides (juvenilne pege) i senilnepege — lentigines.
5. Lekovi — pigmentaciju izaziva chloroquin i chlorpromazin.

Diferencijalna dijagnoza

Potrebno je razlikovati pravi pigment od pseudoahromie, koja se npr. javlja kod tinea versicolor, pytiriasis simplex, i seboroičnog dermatitisa. Nekada je teško razlikovati pravi vitiligo od leuikoderme, pa čak i od parcijalnog albinizma.

Komplikacije

Solarna keratoza i epiteliom se najverovatnije razvijaju u osoba koje imaju vitiligo i albinizam. Vitiiligo stvara pruritus u anogenitalnoj regiji. Kod jako izraženog vitiliga postoji i teška emocionalna trauma, kao i u drugim tipovima hipo i hiperpigmentacije, a naročito u osoba koje su po prirodi tamne puti.

Lečenje i prognoza

Pigment se ne vraća kod parcijalnog ili totalnog albinizma. Vraćanje pigmenta je retko i u vitiliga. Kod leukoderme može da dođe do spontane repigmentacije. Jedino uspešno lečenje vitiliga se sastoji u primeni površine terapije methoksalenom (Trisoralen). Površna terapija se ne srne upotrebiti u većim razmerama od 1:10.000, jer može da dovede do teških fototoksičkih efekata. Trioksalen se daje u dozi od 10 mg per os svako jutro (2—4 časa pre izlaganja suncu), i to u trajanju nekoliko nedelja ili meseci. Nije neophodno raditi i jetrene probe.
Lokalizovani ephelidi i lentigini razaraju se brižljivom aplikacijom saturiranom solicijom liquid phenola. Chloasma i drugi oblici hiperpigmentacije lece se zaštitom kože od sunca i kozmetičkim sredstvima kao na primer: Covermark. Kozmetička sredstva koja u sebi sadrže parfema na treba upotrebljavati.

Preparati sa ulogom beljenja su: 5% živin preparat sa amonijakalnom primesom u obliku krema, i monobenzvl eter hydroquinon u tečnosti ili kremu (Benoquin). Benoquin nije bezopasan, pa je lečenje najbolje početi sa više diktiranim preparatom. Primena ma kojih od ovih sredstava može da dovede do neočekivane hipo ili liperpigmentacije, naročito ako lečenje traje duže vremena.

Lečenje drugih poremećaja pigmenta potrebno je usmeriti u izbegavanju uzročnih agenasa, naravno ako je to moguće.

Odgovorni autori:
Dr Henry Brainerd, profesor medicine
Dr Marcus A. Krupp, profesor medicine
Dr Milton J. Chatton, profesor medicine
Dr Sheldon Margen, profesor medicine

Članak:
Dr Rees B. Rees Jr.